Kad CELO telo promeni pravila igre

Nisam mislila da će se ovo desiti meni

Znala sam za menopauzu, naravno.
Al zato recimo za perimenopauzu do pre 2-3 godine, ne.

Iskreno, ta tema je nekako prošla pored mene.
Zašto? Pa nisam se prepoznavala.

Za mene klasično razmisljanje: ma ja sam jača od toga.

Prosto sam se tako osećala. Svašta sam prošla, i ovo će biti lagana priča.

I onda mi se desilo kao preko noći.

U jednom trenutku sam dozvolila sebi da primetim da ništa više nije kao pre.
Da telo više ne igra po pravilima na koja sam navikla.

Budim se u tri ujutru i više ne mogu da zaspim.

Sutradan treba da vodim edukaciju ili da radim sa ljudima i odjednom mi kroz glavu prođe misao:

Ljudi očekuju. Plate svoje vreme i tvoje znanje i iskustvo i hoće rezultat.

Šta ako mi mozak jednostavno ne bude radio?
Šta ako se oznojim pred svima?
Šta ako se rasplačem?

Brain fog.
Znojenje.
Sulude promene raspoloženja.
Nesanica.
Libido.

I sve kao preko noći.

A onda i sve ono o čemu ti retko ko govori unapred,
umor koji ne možeš da objasniš, drugačija reakcija na stres, telo koje odjednom drugačije reaguje na tempo života, trening, hranu, emocije.

Za nekoga ko je ceo život navikao da funkcioniše punim kapacitetom – to ume baš da prodrma.

Život pre toga: snaga kao standard

Jer do tada sam imala potpuno drugačiji odnos prema sopstvenoj snazi.

Više od dvadeset godina radila sam u velikim sistemima, vodila timove, donosila odluke i imala formalnu odgovornost. Radila sam uglavnom sa muškarcima i, osim u par retkih situacija, nikada nisam imala osećaj da sam kao žena iole manje vredna.

Isto i kod kuće, od oca, partnera, svih muškaraca prijatelja.

Naprotiv.

Osećala sam se poštovanom i podržanom. I na poslu i kod kuće.

Imala sam energiju da radim, treniram, putujem, budem potpuno prisutna za decu, prijatelje i posao.

Glava radi.
Telo radi.

Sve nekako ide.

I onda se pravila promene.

Prvi susret sa nemoći

Negde sam tada prvi put zaista razumela Gloriu Steinem sa porukom – da žene često osveste svoju feminističku crtu tek kada prvi put osete nemoć.

Ta sam.

Prvi put nemoćna.

Za mene je to bio taj dan kada se sve raspalo.

Tada sam počela ozbiljno da istražujem.

Potraga za odgovorima

I iskreno, bila sam šokirana koliko je teško doći do jasnih odgovora.

 

Doktori.
Farmaceuti.

Psihoterapeuti

Fizioterapeuti specijalizoani za karlicno dno.
Pa do skoro alternativna medicina – akpunktura, kvantna, homeopatija.. 

Svi imaju po jedan deo slagalice, ali retko ko ima širu sliku.

 Suplementi.
Hormonska terapija.
Vezbanje – uvodi tezine, pa sprint training.

Ishrana – vise proteina,  vlakna, omega 3. 

More informacija, često kontradiktornih na temu:

I tek tada sam počela da shvatam nešto što mi ranije nikada nije palo na pamet – koliko je malo medicinskih istraživanja zapravo posvećeno ženama u ovom periodu života.

Decenijama su mnogi medicinski protokoli razvijani pretežno na muškim telima. Hormonske promene žena smatrane su komplikovanijim za istraživanja, pa su često ostajale na marginama.

Posledica toga je da mnoge žene danas lutaju između različitih saveta i terapija, pokušavajući same da sastave sliku onoga što im se dešava.

Tema o kojoj se još uvek premalo govori

A ono što me je možda još više iznenadilo je koliko se o ovome zapravo malo govori.

Sa tinejdžerima otvoreno pričamo o pubertetu.
Trudnice se detaljno pripremaju za hormonalne promene.

Ali žene u srednjim godinama?

Kao da se podrazumeva da ćemo to nekako same izgurati.

Ćutke. Usput. Bez mnogo priče.

I zanimljivo — čak i u krugovima gde ima puno rada na sebi i informisanosti, kao što je moj, ova tema i dalje često ostaje tiha.

Na sreću — sve glasnija i glasnija.

Povratak telu

U ličnoj potrazi da sama sebi pomognem, još mnogo dublje sam se okrenula stvarima koje su već bile deo mog života: radu sa telom, somatskim praksama, kundalini jogi, praksama disanja i joga nidri.

Somatski rad polazi od jednostavne, ali često zaboravljene ideje: telo već nosi informacije o tome šta nam je potrebno.

Kroz fasilitiran pokret, tehnike disanja, joga nidru  i još dublju svesnost o svemu što se dešava u telu počela sam ponovo da osećam stabilnost iznutra.

Nijedna od tih stvari — čak ni sve zajedno sa hormonalnom terapijom, suplementima i raznim intervencijama — nije čarobni štapić.

Ali zajedno su mi pomogle da ponovo uspostavim dublji odnos sa sopstvenim telom
(jer poslušno više nije pristajalo da bude).

I sa životom.

Hormonski poziv da se okrenemo sebi

U jednom trenutku shvatiš još nešto.

Ovaj hormonski pomak kao da te na neki način razvezuje od svega spolja.

Deca polako odrastaju.
Uloge koje si dugo nosila počinju da se menjaju.

Telo se pobuni i kao da kaže:

sad je vreme da se okreneš sebi.

To zvuči lepo kad se napiše u jednoj rečenici.

U praksi — nije baš tako jednostavno.

Nije lako izboriti se za pauzu.
Za san.
Za odmor.
Za prostor da se zaista pozabaviš sobom.

Posebno kada si navikla da pred svetom uvek deluješ kao da sve držiš pod kontrolom.

“Have it all together”, kako kažu.

Zašto danas radim sa ženama

Zanimljivo je da sam ja inače prilično otvorena osoba. Nemam veliki problem da pričam o ličnim i intimnim temama — što ste možda i primetili.

A opet, u ovom periodu mi se desilo da prvi put u životu osetim neku vrstu neprijatnosti.

Jer od poslovnih kontakata, preko dece do prijatelja — svi nekako očekuju da si i dalje ona ista osoba koja sve može.

A ti u međuvremenu pokušavaš da razumeš šta se zapravo dešava sa tobom.

Ja sam po prirodi jako brza, uporna, sa dosta energije, i imam podršku — pa je kod mene ta potraga trajala svega tri–četiri meseca do solidne stabilizacije.

No srećem žene koje godinama tragaju za odgovorima.

Možda mi je baš zato danas vrlo jak taj pravac da svoje usluge sve više okrećem ženama u srednjim godinama.

Ne zato što imam neku ideološku agendu.

Nego zato što sam videla koliko ovaj period u životu može da bude zahtevan, težak i zbunjujući — i koliko znači kada postoji podrška.

Kada možeš da kažeš naglas šta ti se dešava.

Kada vidiš da nisi jedina.

Kada neko klimne glavom i kaže:

“I meni je tako.”

Midlife kao nova faza života

Mislim da se nikada u životu nisam promenila toliko kao u ovih godinu i po dana.

Toliko da me ljudi iz prethodnog života bukvalno ne prepoznaju.

Da li je to dobro ili loše — ostavljam njima da procene.

Ja samo znam da se danas u svom telu i svom životu osećam mnogo bliže sebi nego ikada ranije.

I zato verujem da midlife, koliko god ponekad bio turbulentan, u sebi nosi i jednu veliku priliku.

Priliku da se ponovo sretnemo sa sobom.

I možda prvi put zaista počnemo da slušamo sebe —
ne samo glavom, nego celim telom.